Шампиони

БРАНКИЦА МИХАЈЛОВИЋ, ЈЕДАН ОД СТУБОВА СРПСКЕ ЖЕНСКЕ ОДБОЈКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ, НАЈБОЉЕ У ЕВРОПИ
Дајемо све од себе
Многи до медаља долазе дисциплином и великим радом, али ми не можемо ако томе не додамо и јака осећања. Све што постижемо иде на адресу нашег народа и свих људи који нас подржавају, у свим нашим земљама и крајевима. Забрињавајуће је колико се данашња млада генерација обликује да верује у пречице, у инстант-решења, у успех „на фору”, у то да ће им „преко везе” неко поотварати сва врата. Морамо поново научити, и ми заједно са њима, да „без муке нема науке”

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива Одбојкашког савеза Србије

И у овој години одбојкашице су заблистале пуним сјајем. Постале су европске шампионке и избориле олимпијску норму. Нарочити допринос сјајним резултатима дала је Бранкица Михајловић.
– Ова година је за мене заиста била веома успешна. Наставила сам низ резултата из претходних година, када су се смењивали тријумфи и у клупској и у репрезентативној конкуренцији. Наравно, све оно што смо остварили у дресу Србије има посебан значај. Да тога није било, тешко да бисмо данас могли да се похвалимо, колико год да смо успешне у својим клубовима. Репрезентација је коначна мера свих наших напора.

Иако се својим професионалним обавезама предајете без изузетка, приметно је да се репрезентацији посвећујете са нарочитом емоцијом?
То је својствено свим девојкама у репрезентацији. Да тога нема, чини ми се да резултати не би били ни приближно исти. У нама гори искрена жеља да баш тада заблистамо пуним сјајем. Одлично се разумемо, имамо атмосферу која нас чини снажнијим и не дозвољава да се поколебамо, чак и када нам не иде добро. Иза свега стоји утолико већа одговорност и притисак, али победе су неупоредива сатисфакција за силан труд. Можда је то начин да покажемо да и мали народи у великом свету могу да буду бољи од других у нечему важном и вредном.

Колико је било тешко изградити амбијент у којем се види да дишете као једна?
За све су потребне године заједничког рада, уз стручни штаб који нас савршено разуме и зна шта може од нас да очекује. Наравно, пресудан допринос томе дале су победе и медаље. Да њих није било можда би читава наша прича изгледала другачије. То је чаролија тријумфа – колико само муке треба до њега, а како он дивно и вишеструко узвраћа. Он је од нас створио колектив у којем се лепо и сигурно осећамо. Многи до медаља долазе дисциплином и великим радом, али ми то не можемо без јаких и искрених емоција.

Ваша клупска каријера је такође интензивна. Играли сте у различитим лигама и на различитим странама света?
Од тренутка када сам кренула из мог Брчког пут ме водио на све стране света. Мењала сам клубове, земље и континенте. Играла сам у Европи, Јужној Америци и Азији. Делила сам време са Турцима, Французима, Швајцарцима, Бразилцима, Јапанцима, Кинезима. Остала су иза свега сјајна искуства и пријатељства која ми много значе. Мислим да је то велико богатство моје каријере. Упознала сам различите културе, сусрела различите карактере, схватила њихова мерила и вредности, и све то ме је учинило потпунијом. Несумњиво је да су сви ти сусрети снажно утицали на мене, али је битно и да сам ја на свим тим странама имала шта да покажем од онога што носим из свог дома и народа.

ЗАВИЧАЈ, УПОРНОСТ, СПОНТАНОСТ

Да ли је, после свега, повратак у завичај утолико значајнији?
Завичај је привезак који је увек уз вас, где год да се нађете. Моје Брчко је темељ мог живота. То је галерија драгих ликова, вредних успомена, места која не бледе у сећању. После свих пређених километара, различитих искустава и расположења, повратак у мој завичај је својеврсни опоравак. То је једино место на свету где сам потпуно своја и које ме као такву безрезервно прихвата. Сви моји путеви се завршавају у Брчком.

Шта препознајеш као једну од највећих врлина народа којем припадаш?
Издвојила бих упорност. Понекад ми се чини да ми ништа лако не можемо да урадимо. Оно што се код других подразумева, ми остварујемо уз велики труд. То нарочито долази до изражаја када се боримо за крупне циљеве. Многе одбојкашице са којима сам играла примећивале су то код наших девојака, то својство да никада не одустајемо. Можда су на то утицале околности кроз које смо пролазили као народ. У нама се укоренило правило да мораш бити најбољи када је најтеже, када су препреке највише, и добро је да је тако.
Осим тога, волим спонтаност која нас краси, прости људски след догађаја, без предумишљаја и планова. То нас још држи на окупу, у великим и малим животним догађајима, од јутарњег испијања кафе, до прискакања у помоћ када је то потребно.

Многе наше лепе приче почињу и завршавају се у породицама...?
Срећни су они који то још нису изгубили, а бојим се да и то полако нестаје. То нарочито знају деца која имају све у свом детињству, осим потпуне родитељске љубави. Ми смо на срећу то имали – безусловну љубав родитеља, њихову посвећеност и спремност да нас заклоне од свега лошег и да нас упуте ка ономе у чему нема сумњиве људскости. Моја сестра и ја смо имале срећно детињство и мислим да је то темељ многих мојих остварења. Оно што освајам, у одређеној мери враћам њима, јер они су стварали мој дух, моје жеље, разбијали моје страхове и подизали ме када паднем. Зато ми је утолико драже што данас моји родитељи имају чему да се радују гледајући оно што радим.

БОРИТИ СЕ, НИКАД НЕ ОДУСТАТИ

Родитељи су некада од своје деце стварали борце. А данас...?
Право речено, данас у све већој мери родитељи у својој деци ништа не стварају. Препуштају их саме себи, што врло често води на погрешну страну. Обележје данашњих младих људи је скривање. Скривају се иза лажних слика, лажних профила на друштвеним мрежама. На сваком од тих места трагају за пречицама, за брзим решењима и уверени су да су на правом путу. Необично је колика је њихова увереност да се све у животу може лако обићи и без проблема остварити подвиг. Зато ми је драго што пред собом имају наш и пример свих осталих наших спортиста, који сведоче о томе како је тешко доћи до правих висина. Ја никада нећу заборавити своје почетке и прву плату од 20 евра. Тај тренутак радости у мени траје до данас, а знам да многе моје колеге имају сличне успомене. Бојим се, међутим, да и томе истиче време, јер савремено доба има магијску привлачност и способно је да лако убеди младе људе да се „шлепањем” кроз живот може далеко стићи. То прија њиховим чулима и не желе да виде истину око себе.

Из своје перспективе можете рећи које су поуке за децу посебно важне?
Има их, наравно, много, али мислим да је посебно битно научити их да се сама боре за своје циљеве и да никада не одустају од њих. Видим да је данас младим људима веома лако да одустану чим наиђу на прве препреке. Може бити да су навикли да им неко други отвара врата, али сам уверена да то није добро. Свако од нас је имао подршку својих родитеља, али смо од малих ногу навикли да само од нас зависи колико ћемо успеха имати у ономе што волимо. Данас су многа деца обезбеђена бригом својих родитеља, чак и да ништа не раде. Они ме свакако неће разумети, па њима и не говорим.

Каква је будућност српске женске одбојке?
Задовољство је данас бити део наше приче. Широм света се прича о томе како у Србији стасавају играчице највишег калибра и многи који долазе из неупоредиво већих и богатијих земаља не знају како то да објасне. Ми знамо који је узрок свему томе, али знамо и да време свима пролази. Ова ће генерација бити на делу још неколико година, а онда ће наследнице морати да заузму своје место. Надам се да су тога свесни у нашим клубовима и да тренери неће пропустити прилику да иза наших леђа створе играчице које неће дозволити да се уруши све оно што смо стварали годинама. То је велики и тежак рад – из мноштва изабрати најбоље и од њих створити победнике. Али само преко тога се може правити шампионска прича. Алтернативе на том путу нема.

ДРАГОЦЕНОСТ ШИРОКЕ ПОДРШКЕ

Размишљате ли понекад о томе чиме ћете се бавити после одбојке?
Све чешће ми пада на памет то питање, али правог одговора још нема. Када о томе и почнем да размишљам, обавезе ме углавном прекину и натерају да се усредсредим на оно што траје. Уживам заиста у својој каријери, добро подносим напетост која  траје, пријају ми путовања, честе промене места боравка, упознавање нових крајева и људи. Коначно, прија ми и то што осећам да кроз све то и сама сазревам и склапам своју личност као загонетни мозаик. Шта ће бити касније још увек не знам. Хоћу ли остати у спорту, бити нечији тренер или нешто друго радити, и за мене саму је још непознаница.

Сводећи рачуне у 2019. години, испуњеној бројним тријумфима, које бисте утиске поделили са људима што вас с пажњом прате?
Пре свега, желим да им поручим да све што радимо има њихову адресу. Ми једноставно осећамо колико пажње и поверења нам поклањају сви ти људи, који нису само наши навијачи. Они су део наших тимова, они су наша снага, о њима причамо, пред њима би се могли постидети ако их изневеримо. Хвала им на емоцијама које нам преносе и на подршци коју нам дају. Нека су и даље уз нас и нека буду сигурни да ћемо увек дати све од себе. У нама никада неће бити резерве коју штедимо. То је шифра нашег тима и трајаће док будемо и ми трајали заједно на терену.

Та јавност ће вас с пажњом пратити нарочито на Олимпијском турниру у Токију...?
Свесне смо тога и знамо шта се од нас очекује. Колико год да верујемо у себе, знамо да ће на окупу бити најбоље репрезентације света, које једва чекају да нам скину скалп. Биће тешко, теже од свега што смо до сада прошле. Притисак већ сада расте, али мислим да смо са тиме научиле да се носимо. Ми желимо злато, али смо прилично опрезне и спремне да идемо корак по корак. Оно што је сигурно је то да ћемо оставити срце на терену. Хоће ли то бити довољно за коначну радост, остаје да се види. Верујте у нас као и до сада. Будите стрпљиви и упорни, као што ми хоћемо.

***

Умор
– Наравно да има умора. Дуго година се игра на два фронта, притисак је сталан и понекад сам жељна предаха. Међутим, наша генерација још увек није остварила све своје циљеве. Желимо олимпијску титулу, а за њу се морамо силно потрудити. Уосталом, још увек је рано за свођење рачуна, колико год да је напора потребно да би се остало на врху.

***

Самоћа
– Удаљеност од дома свакако ме је приморала да се навикнем на самоћу. Нарочито када сам била на другим крајевима света. То су ситуације које од нас траже више, натерају нас да трпимо, да ојачамо и да се уздамо у себе онолико колико то обично не чинимо када смо близу света из којег потичемо. Мислим да сам захваљујући тим искуствима постала снажнија.